Do­bri mom­ci, a lo­ši ško­lar­ci, i još go­ri mu­zi­ča­ri, ka­ko vo­le da se pred­sta­vlja­ju, Va­nja Ra­do­va­no­vić i Bran­ko Kri­vo­ka­pić, po­la su eki­pe Osmog dva odje­lje­nja ko­ji vo­li da se kri­ti­ku­je, i umje­sto po­hva­la pri­hva­ta­ju sa­mo pri­mjed­be. Uko­li­ko ih ne sret­ne­te lič­no vi ih po­tra­ži­te na ofi­ci­jel­noj fej­sbuk stra­ni­ci i re­ci­te im sve one lo­še i naj­go­re či­nje­ni­ce.
Iako mu­zi­ča­ri sa bo­ga­tom so­lo ka­ri­je­rom i ki­lo­gra­mi­ma pr­že­ni­je na gi­ta­ra­ma so­lo pro­jek­te su osta­vi­li po stra­ni ka­ko bi se u jed­nom ne­za­vi­snom ti­je­lu, na­zva­nom Osmo dva, ba­vi­li is­klju­či­vo onim što ne­ma ve­ze s mu­zi­kom već sa­mo s mu­zi­kom.
- Da­nas mu­zi­ka ni­je ono što bi tre­ba­lo da bu­de i što lju­di mi­sle da je mu­zi­ka da uđeš u stu­dio, sni­miš pje­smu i iza­đeš sla­van. Da­nas je sve obr­nu­to. Ja sam svoj po­sao za dru­gi al­bum za­vr­šio pri­je go­di­nu i po da­na pa se go­mi­la teh­nič­kih stva­ri is­pri­je­či­la da al­bum iza­đe. Na­dam se da će se ovih da­na to za­vr­ši­ti i ri­je­ši­ti i da će lju­di od me­ne ima­ti go­mi­lu do­brih stva­ri. Me­đu­tim, ovo što sad ra­dim je bo­lje od ovo­ga što se če­ka – re­kao je Va­nja Ra­do­va­no­vić, Ra­di­ju D.
A šta je to što sa­da ra­di­te, a šta je to što se če­ka?
- Pa me­ne su pu­no na­pa­da­li što ne­što ne ra­dim. Ka­ko sam imao pu­no to­ga da ka­žem i ura­dim u po­sled­nje vri­je­me, a i sti­ca­jem sreć­nih okol­no­sti je­dan ne­for­mal­ni sa­sta­nak smo pre­tvo­ri­li u je­dan zva­ni­čan kon­gres i mi kao eki­pa tj. mom­ci sa ko­ji­ma svi­ram već du­že vri­je­me, smo ri­je­ši­li da osnu­je­mo je­dan ne­za­vi­sni bend ko­ji ne­će pa­ti­ti ni od če­ga što je ve­za­no za sve ono što ne­ma ve­ze s mu­zi­kom, već sa­mo s mu­zi­kom. Od­lu­či­li smo i da ta­ko kao ne­za­vi­sno ti­je­lo obja­vlju­je­mo i sni­ma­mo što vi­še to­ga bez ika­kvih pre­pre­ka i to se sve na kra­ju na­zva­lo Osmo dva.
A za­što baš Osmo dva?
- Pa sva­ko od nas je bio sed­mo dva, pa je red da na­kon sed­mog do­đe osmi. I ko­nač­no smo mi is­pod­pro­sječ­ni đa­ci, po­zna­ti kao naj­go­ri u ško­li „Mar­jan Tu­ca­ko­vić” Ti­to­grad ofor­mi­li no­vi raz­red. Jed­no­stav­no je ta­ko mo­ra­lo bi­ti. Da­nas je te­ško fun­ci­o­ni­sa­ti kao cje­li­na tu gdje je če­tvo­ro lju­di tu je 10 mi­šlje­nja.
Već na­stu­pa­te, za­go­ti­vi­la vas je ra­ja, či­me osva­ja­te pu­bli­ku?
- Mi pli­je­ni­mo islju­či­vo šar­mom. Ima­li smo par na­stu­pa gdje uop­šte ni­je­smo svi­ra­li već smo se sa­mo po­ja­vi­li i odu­še­vi­li pu­bli­ku, pa je pot­pu­no ne­bit­no što svi­ra­mo. U su­šti­ni to je baš ono što nam pad­ne pod ša­ke. Mo­je pje­sme ni­su uop­šte na re­per­to­a­ru. Mno­gi za­mje­ra­ju i pi­ta­ju za­što ne svi­ra­mo mo­je pje­sme. Mi svi­ra­mo svo­je ko­je će­te, na­dam se, sa za­do­voljostvom slu­ša­ti ili ih u stva­ri ne mo­ra­te slu­ša­ti. Svi po­ku­ša­va­ju da se do­dvo­re pu­bli­ci na ovaj ili onaj na­čin, a na­ma je cilj da uči­ni­mo sve da nas stra­šno kri­ti­ku­ju, ali ne­ga­tiv­no. Na­ma je ve­o­ma sta­lo do to­ga jer smo ne­kom obr­nu­tom lo­gi­kom sti­gli do to­ga da će sve bi­ti is­kri­ti­ko­va­no pa mi že­li­mo da skra­ti­mo taj put i da nas od­mah is­kri­ti­ku­ju da to ne va­lja ni­šta i da iza­zo­ve­mo stra­šne re­ak­ci­je, jer je­di­no se to bro­ji na kra­ju.
Osmo dva ima i je­di­ni­cu u dnev­ni­ku, pr­vu pje­smu „Na na na na” za ko­ju ste ura­di­li i spot?
- Stvar­no smo se tru­di­li da na­pra­vi­mo lo­šu pje­smu, tač­ni­je ni­smo se tru­di­li već smo je ukra­li. Ta­ko smo sta­li du­šma­ni­ma na put i pri­zna­li u stra­tu da je pje­sma ukra­de­na. Tekst, do­du­še, ni­smo mo­gli ukra­sti pa smo ga na­pi­sa­li. Stvar­no je lo­ša i tek­stu­al­no i aran­žman­ski, a pje­va­nje da ne po­mi­nje­mo. Na­dam se da će stvar­no lju­di iza­ći otvo­re­n­og sr­ca i re­ći da to za­i­sta ne va­lja ni­šta, jer što god da se ura­di na mu­zič­koj sce­ni, ko­ja i ne po­sto­ji, bi­va is­kri­ti­ko­va­no, bi­lo da su u pi­ta­nju klin­ci po­čet­ni­ci ili is­ku­sni lju­di. Bez la­žne sko­no­sti mi bi­smo vo­lje­li da nas sret­ne ne­ko na uli­ci i ka­že što mi­sli, jer od tap­ka­nja po ra­me­nu ne­ma ni­šta. Kri­ti­ke vi­še uro­de plo­dom i na­da­mo se da smo za­slu­ži­li da nas is­kri­ti­ku­ju...Što se ti­če spo­ta ne zna­mo ka­ko će is­pa­sti. Mi smo da­li sve od se­be da bu­de loš jer smo lo­ši glum­ci. Naš ve­li­ki pri­ja­telj i pro­fe­si­o­na­lac, re­di­talj Mi­o­grag Mar­ko­vić imao je pro­ble­ma da to sni­mi s na­ma ma­da su mu s dru­ge stra­ne spot iz­vu­kle go­spo­đi­ca Mir­ja­na ko­ja ima ne­za­vid­nu i pre­li­je­pu ulo­gu u spo­tu, kao i na­ša raz­red­na Iva­na Vla­do­vić, ko­ja je sve od­ra­di­la pro­fe­si­o­nal­no. Dok je ovaj dio s na­ma po­tra­jao do du­go u noć. Po­en­ta je da smo ulo­ži­li pu­no pa­ra i bi­će to naj­sku­plji spot sni­man u Cr­noj Go­ri ta­ko da će se po­seb­no ko­si­ti sa lo­gi­kom da sva­ki naš pro­iz­vod bu­de loš jer vje­ro­vat­no će bi­ti do­bar. Bi­će pri­li­ke da sni­mi­mo i ne­ki treš spot.
Da li Va­nja ot­kri­va de­ta­lje oko so­lo pro­jek­ta, ka­da će no­ve pje­sme, CD, no­vi spo­to­vi?
- Te­ško. Iskre­no bi­la je tu ne­ka pro­ble­ma­tič­na pje­sma, du­et ko­ji je pro­mi­je­nio to­li­ko vla­sni­ka i uče­sni­ka da na kra­ju se uop­šte ni­je zna­lo što je s tom pje­smom. To je ko­nač­no ri­je­še­no i stvar­no bi tre­ba­lo da bu­de br­zo. Vi­še se ne usu­đu­jem da od­re­đu­jem bi­lo ka­kve da­tu­me jer ne­ma smi­sla. Iz­me­đu osta­log zbog to­ga sam i usko­čio u Osmo dva, pro­je­kat kao ne­ku po­tre­bu da pra­vi­mo ne­što što ne­će ima­ti to­li­ko spolj­nih uti­ca­ja. Na­po­kon mo­že­mo da ra­di­mo sa­mi da pra­vi­mo pje­sme i da pla­si­ra­mo li­je­pe aran­žma­ne, s spo­to­vi­ma ili ne, sa­mo da se ne­što ra­di. Vri­je­me br­zo pro­la­zi, a pje­sa­ma je sve ma­nje. Moj al­bum je go­tov vje­ro­vat­no će iza­ći u to­ku lje­ta naj­ka­sni­je na je­sen. Ali to osta­vljam Go­ra­to­nu da od­re­di i ura­di jer dav­no je van mo­jih ru­ku. Oko Osmog dva se vr­ti ne­ka po­zi­tiv­na ener­gi­ja i na­dam se da će­mo iz­bi­ti tu ma­tu­ru kra­jem idu­ćeg lje­ta i svi za­jed­no po­ći u ne­ki bo­lji i ve­dri­ji svi­jet u sred­nju ško­lu u Be­o­grad.
A ho­ćete li te pje­sme ekra­ni­zo­va­ti?
- Bi­će spo­to­va do­sta jer ka­ko da­na­šnja vre­me­na na­la­žu sam audio je na­ža­lost ne­do­vo­ljan za pla­si­ra­nje na tr­ži­šte i uop­šte u jav­nost bez ade­kvat­nog vi­dea. To je pa­ket ko­ji je ne­iz­bje­žan i na­dam se da će ih bi­ti što vi­še, ma­kar je­da­na­est, ko­li­ko je i pje­sa­ma....A.Š.


Mi sa­mo lo­še ob­ra­đu­je­mo

U OŠ Ma­rin Tu­ca­ko­vić u Ti­to­gra­du je­dan raz­red Osmo dva ima svo­ju ofi­ci­jel­nu fek­sbuk stra­ni­cu kao i stra­ni­cu u dnev­ni­ku na ko­joj su pri­sut­ni na­bro­ja­ni po vi­si­ni. Pr­vi je Ivan Pe­ro­vić – bu­bnjar i bla­gaj­nik, Va­nja Ra­do­va­no­vić – vo­kal, gi­ta­ra i re­dar, Bran­ko Ko­pri­vi­ca – bas gi­ta­ra i hi­gi­je­ni­čar, Bo­le Mar­ti­no­vić – sin­to­vi, gi­ta­re, pro­duk­ci­ja, kung fu i Ma­li Bo­ris ko­ji je po­šao po sun­đer. Raz­red­na je Iva­na Vla­do­vić
Bran­ko Ko­pri­vi­ca je hi­gi­je­ni­čar još od sed­mog. Od pe­te go­di­ne, igra­ju­ći se oče­vom gi­ta­rom, in­fi­ci­ran je ba­som. Usli­je­di­lo je ško­lo­va­nje i na­kon to­ga oda­bir bas gi­ta­re kao in­stre­men­ta, što je ka­ko ka­že,„naj­ve­ća gre­ška”. Mo­žda naj­bo­lji ba­si­sta ni­sam, ali vo­lim taj in­stru­ment. Pre­svi­ra­vam ga non-stop pa se Va­nja ža­li da sam gla­san i ta­ko to. Ali ja ži­vim od to­ga on­da bi tre­ba­lo i da sam pro­fe­si­o­na­lac – ka­že Bran­ko.
Ko­li­ko se mo­že ži­vje­ti od mu­zi­ke u Cr­noj Go­ri? Ima­te li na­stu­pe u re­gi­o­nu?
- Od mu­zi­ke se mo­že ži­vje­ti. U mom slu­ča­ju ko­li­ko od bi­lo ko­jeg dru­gog dr­žav­nog po­sla. Svir­ke ne­gdje pru­ža­ju za­ba­vu i upot­pu­nju­je kuć­ni bu­džet. A što se ti­če svir­ki van re­go­i­o­na - njih jed­no­stav­no ne­ma
Da­lji pla­no­vi?
- Va­nja je već re­kao da smo ukra­li ovu pje­smu, sa­mo bih do­dao da ne bi slu­ša­o­ci bi­li zbu­nje­ni, mi smo oskr­na­vi­li gr­li­cu pa ne­ka slu­ša­o­ci pu­ste „Gr­li­cu” i ovu na­šu i vi­de ka­ko smo mi to lo­še ob­ra­di­li. Da­lje na­še am­bi­ci­je su da uzme­mo ne­ke ever­gri­ne i da ih oskr­na­vi­mo i pre­pi­še­mo ih i na­pra­vi­mo ne­ke no­ve pje­sme.
Šta je sa tim autor­skim di­je­lom?
- Mi smo auto­ri. Pre­pi­ska na na­šem me­sin­dže­ru je sva­đa: Tre­ba ovo ov­dje, ovo ov­dje ja naj­bo­lje, Znam, Do­bro, Aj­de pu­sti... Pa on­da sni­mi ne­ko ne­što dru­go... Ona­ko ka­ko ide kod mu­zi­ča­ra oku­pi se eki­pa i... na­sta­ne pje­sma. Ono što je do­bra stvar je što su lju­di iz ben­da spo­sob­ni i da iz­ne­su taj fi­nal­ni pro­iz­vod. U na­če­lu je naš kla­vi­ja­tu­ri­sta Bo­ži­dar Mar­ti­no­vić ko­ji je vr­sni po­zna­va­lac stu­di­ja, ra­da u stu­di­ju, ta­ko da ko­ri­sti­mo mak­si­mum ka­pa­ci­te­ta da oskr­na­vi­mo pje­smu...